Bjelevac minka kelly biography

Minka - Abdurezak Hifzi Bjelevac - analiza dela

Kako je već u naslovu romana Minka implicirana priča o ženi, ovde se pitanje konstrukcije ženskog identiteta nameće samo po sebi. Imajući u vidu činjenicu da roman pripada kontekstu prosvetiteljske književnosti austrougarskog perioda, jasno je da se problem rodnog identiteta ne može odvojiti od istorijsko-političkih identiteta koje uspostavlja i promoviše tadašnja kultura pa i književnost unutar nje. Samim tim postaje zanimljivo ispitati da li je mogućno unutar angažovane priče - izgraditi lik junakinje, preciznije emancipiranog pojedinca. Između ostalog, postavlja se pitanje kome se tekst obraća; podrazumeva li čitateljku, ili računa na opšti istorijski/politički sluh?

Kritičari su Bjelevčev roman Minka (1917.) uglavnom karakterisali onim što ga je i učinilo tipičnim/karakterističnim u književnosti preporodne inicijative, a to je pitanje ženske emancipacije. Tako autor iscrpne studije o književnosti austrougarskog perioda, Muhsin Rizvić smatra da roman Minka, iako odmiče od konkretne socijalno-ekonomske problematike Bosne, donosi/uspostavlja društveni momenat drugačijeg karaktera: ideološko osvetljavanje bosansko-muslimanske stvarnosti reflektorom naprednih težnji revolucije u Turskoj, i iznad svega, pitanje emancipacije muslimanske žene i njene ravnopravnosti s muškarcem. Isto tako, Muris Idrizović karakteristiku dela nalazi u ideji o emancipaciji Muslimanke i njenom oslobođenju od prošlosti.

Naravno, roman o Emini-Minki Zuhrić, čini se zasebnim u eposi koja je popularisala literaturu prosvetiteljskog angažmana. U njemu se radnja premešta sa kolektivnog, istorijsko pokrenutog prostora u ljubavnu dramu žene, pa bismo pomislili da je u ime privatnog življenja, amnestiran javni/društveni, a čitaocima ponuđena priča o ženi i njenom doživljaju istorije. Međutim, ljubavna drama žene ovde se podlaže slojem opšte drame koju nosi slom feudalnog (begovskog) sloja, pa upotpunjava štimungom novog (revolucionarnog) duha unutar kojeg bi se mogla/morala desiti i njena renesansa. Pri tome je veoma zanimljiva struktura romana, formirana na bazi realistične pripovesti koja je osvežena romantičarsko-sentimentalnim i avanturističkim zapletima, pa konačno overava iskustvima psihološkog romana realističkog tipa.

Primamljiva priča, stalno podatna čitaocu, istovremeno angažuje/pušta ideje rodoljublja, nacije i porodice. Dakle, roman, mada ispisan u terapeutskom romantičarsko-ljubavnom dekoru, u suštini ne odstupa od intencionalno apelativnog prosvetiteljskog romana s početka veka. Ovde je upravo zanimljiv taj ulepšani realizam što nudeći užitak čitkog teksta, istovremeno provlači i druge realnosti. Stoga se nameće pitanje o dvostrukoj istini u Minki, koja s jedne strane jeste pitka i protočna priča o ženi i njenoj intimnoj drami, dok se istovremeno u tom scenariju provlače i ideje revolucije, političkog angažmana unutar kojeg je žena/ženskost spekulativni objekt. Romantičarski dekor romana, u tom slučaju, čvršće vezuje Minku za tradicionalnu, folklornu matricu žene/ženskog, dok istovremeno, računajući na taj faktor prepoznavanja, dekodiranja, obrazuje priču koja potvrđuje simbolički definisane rodne pozicije. Samim tim, uzmu li se u obzir teze o Minki kao ženi koja se emancipira, onda nedostaje jasnije izražen/predstavljen prostor od kojeg se to ona emancipira.

Istorija Minkine emancipacije daje se u rasponu od nesrećne udaje za Nadi-bega, preko neuspelog braka sa Bahri-begom, kako bi završila izveštajem da Minka nije našla sreće u svetu, jer Sahur-bey je poginuo u balkanskom ratu, a ona umrla u bolnici, vršeći službu bolničarke u Carigradu. Opet se vraćamo na pomisao da u takvom prikazu žene koja se emancipira, nešto nedostaje. Ima u Minkinoj sudbini nešto što nas navodi da ne podržimo tu tragičnu/ženomornu predstavu emancipacije. Naime, od samog početka romana Minka je profilisana kao pasivan lik koji se realizuje putem tuđih odluka. Njena sudbina uhvaćena je u šaci fatuma, pa se uopšte ne dobija utisak da vinovnica emancipacije, vlada svojom sudbinom, naprotiv. Njena udaja izrežirana je tetkinim pragmatičnim razlozima, potpomognuta družbom učiteljice Line i pokrenuta hirom Nadi-bega. Odlazak u Tursku zapravo je beg od neuspelog braka. Sudbina revolucionarke sustigla je usput, kao ženu Behur-bega, odnosno prijateljicu Sahur-bega. Dakle, pitanje je od čega i kako se to Minka emancipuje?!

Nesumnjivo da je namera autora bila da se uz neminovnost društveno-socijalne preoblike, publici predstavi tip savremene žene, što će uporedo sa muškarcem izvesti revoluciju. O tome je Bjelevac i sam pripovedao:

Gledao sam u Carigradu iseljenike iz Bosne i Hercegovine. Gledao sam nejednakost žene, muslimanke, stisnute u zakone koji nisu bili zakoni, proučavao sam njihov život, tražio razloge toj nejednakosti i toj strašnoj verskoj stezi.

Međutim, čini se da je predstava ženske emancipacije više rekla o samom autoru, odnosno o kulturi iz koje potiče, nego o samoj emancipaciji. Struktura Minkinog lika nedosmisleno katalizira folklorno-romantičarski kontekst kojem tekst podleže, ne izmičući pri tome stereotipu da se žena i njen svet dočaravaju u pasivnoj atmosferi uzdaha, sanja, čežnje i iščekivanja. Tako se i Minkina istorija daje škrto: od curice koja lepo i pristojno ide gledajući pred sobom, do devojke što se sakrila. Minka je sa travničkih sokaka otisnuta/potisnuta u egzotično-melanholičnu instituciju devojačke sobe i nadahnuta sanjama. U opisu Minkinog braka sa Nadi-begom poentira se vizijom ženske sudbine poetizirane metaforom ptice u kavezu.

Mogli bismo ovakav start priče razumeti u kontekstu namere da se registruje/opiše kultura, odnosno tradicija koja ženu spreže, pa da se nagovesti/naznači prostor od kojeg se ona želi (ili bi se barem trebala) emancipovati. Ali, čini se da je tekst ostao nedorečen (ili barem nemaštovit) kad su pitanju motivi emancipacije. Naime, Minka je jasno izvedena u tip patrijarhatom definisane žene, koju u svemu što radi (ili ne radi) određuje to što je žena. Drugim rečima, Minka ne izmiče ustaljenim predstavama o ženi kao krhkom biću, nestabilne prirode, večnom detetu, sledbenici. Emancipacija koju su kritičari pripisali ovoj priči, izvedena je usputno - uz priču o revoluciji mladoturaca, ali u standardnom dekoru ženske inicijative koja se motiviše i provocira unutar ljubavne drame. Pozicija emancipovane žene formira se iz osećaja prevarene i odbačene žene, odnosno definiše se prema muškarcu, ili drugačije rečeno, iz reakcije na muškarčev Trag i koncentriše se oko njega. Dakle, ovom romanu, kritički okarakterisanom kao roman ženske emancipacije, nedostaje osmišljena akcija emancipacije koja polazi iz svesti žene. Zanimljivo je, takođe, da se Minkina evoluciju slobode prekida u razvoju, pri čemu se pripovedački interes seli sa njene bračne drame na ljubavnu idilu Nadi-bega i Line. Očekivali bismo da se Minka otvoreno i glasno suprotstavi, ne samo Nadi-begu, nego i kulturi koja legalizuje njegovu želju i tradiciji koja ženskom (sa)znanju nadređuje fatum. Umesto toga, taj čin je izostavljen, a Minka izmeštena u Carigrad.

Podsetimo se, emancipacija, prema rečniku, znači oslobođenje stanja zavisnosti i ograničenja slobode. Pokret za prava žena s početka XX veka, način/put ženskog oslobođenja video je, između ostalog, u pravu na glas i pravu na razvod braka, a sve to vodilo je nastojanju da se žena (u pravima) izjednači sa muškarcem. Danas se, u svetlu postfeminističkih nastojanja, taj zahtev za izjednačenjem smatra osnovnom greškom ženskog pokreta. Tražiti jednakost, prema Luce Irigaray znači pretpostaviti neki član ili predmet poređenja, pa ženu definisati unutar muške kulture, a na štetu njene različitosti. Ona smatra da se Izrabljivanje žena temelji na spolnoj razlici i može se rešiti samo kroz polnu razliku.

Model ženskog oslobođenja, koji je prepoznavan pri čitanjima ovog štiva, možemo povezati sa poretkom prvobitnih feminističkih revolucija, koje su, kako je ustanovila i Irigarayeva, donele pristanak žene na forme/moduse muškocentrične kulture. U sličnom okviru ovde je koncipirana emancipacija, jer se u prezentovanje te problematike očitavaju raniji paradoksi emancipacije. Naime, samostalnost i osvešćenost žene promišlja se kao članstvo u elitnoj sekciji gospojinskog društva, a da se pripovedanje ne odriče romantičarskih kategorija ženske mistike (krhkosti, psihička labilnosti, nezaštićenost). Tako ćemo Minku u drugom delu romana videti kao Mini, ženu bogatog i uglednog Bahri-bega, štićenicu ženskog kluba u kojem se izlažu rasprave o ženi. Iako se u ovom drugom delu želi istaknuti Minkina preobrazba u zrelu, sofisticiranu ženu, njen identitet se daje u elipsi dva propala braka, a karakter u apoziciji Ona je zlato!, Mlada kao kap, čista kao gorski sneg. Nanovo je Minka obaveštena, registrovana preko simboličke uloge supruge. Bez obzira na taktičku promenu mesta radnje, u kojoj je i želja da se osigura idealniji, recimo, mogućniji ambijent emancipiranja - Minku sustiže večito ista polazišna/evolutivna tačka - muškarac.

Istovremeno, ne možemo se nikako oteti utisku da ovakva podela romanesknog tkiva otkriva društvene i kulturalne polaritete unutar kojih funkcionišu muškarac i žena. Prvi deo, kako smo već primetili, lirska je priča o evoluciji ženske emocije, deskripcija/opis uobičajenog standardizovanog puta u (patrijarhalnoj) kulturi. Nasuprot tome, u drugom delu romana beležimo pokušaj da se patentira profil nezavisne, aktivne žene - koja to biva/postaje (tek) uključenjem u ekskluzivni istorijski (a muški) prostor. Tako dobijamo istu situaciju kao i u prvom delu romana. Naime, kao što je Minka u svom begovskom domu eksponat tradicionalne kulture, koja afirmiše i promiče falokratične standarde, tako je i Mini u Turskoj samo dodatak muškom ambijentu revolucije, politike i umetnosti.

Bez obzira na to što je u tekstu jasno nagoveštena Minkina uključenost u taj kulturno-politički život Carigrada, njen lik još ne poseduje snagu nezavisne žene. Čini se čudnim što se žena nastoji prikazati svojom, a istovremeno se čini tako krhkom i zavisnom od muškarca. Minka je okružena svitom muškaraca koji brinu za nju, počevši od muža Bahri-bega, njegovog oca Rasim-bega, preko Abdulaha koji budno bdi nad njenim životom i, na kraju, Sahur-bega koji Minku uvodi u prostor političko-kulturnih rasprava i umetnosti.

U opisu Minkinog carigradskog života ima nešto od one viteško-trubadurske vizije ženstvenosti, koja to naposletku i nije ukoliko ne iziskuje naklonost vitezova što je štite i obožavaju. Nesumnjivo da se u tekstu nastoji napraviti distanca između Minke nevine devojke koja ne zna šta (ili koga) hoće i Minke - žene koja zri u prefinjenu intelektualku. Međutim, ovakav poredak događaja i stvari u tekstu, nedvosmisleno pokazuje da pisanje nije uspelo izmaći predrasudama muskulozne kulture koja ženi pridaje odlike slabosti, nežnosti i podatnosti - automatski joj dodeljujući ulogu sledbenice, družbenice, odnosno štićenice muškarca. Takva redukcija svojstvena je, manje-više, gotovo svakom društvu koje značenje muškog pola razvija kroz sistem rada, jezika i upravljanja.

Žena se uključuje u taj povlašćeni prostor, recimo i emancipuje, tek na prelazima između značajnih razdoblja u razvoju društva, a to znači u doba izrazite krize društvenih institucija i vrednosti. I tada ona je uključena kao podložna, prilagodljiva. Upravo takav odnos otkriva i ovaj roman, izvodeći emancipaciju žene u atmosferi opšte revolucije, pri čemu ženski trijumf, da tako kažemo, biva omogućen samo uz trijumf muškog principa. Tako je Minkina revolucionarna slava tek epizoda u pobedi koju odnose mladoturci. Zanimljivo je, usto, da se Minki dešava revolucija (kao što joj se na kraju desio i Nadi-beg), a ne da je ona sama bira. Ona se zatekla u kovitlacu revolucije slučajno, tek kao supruga i družbenica. Shodno tome, ako bismo očitavanje Minkine emancipovanosti trebali naći upravo u učestvovanju u revoluciji, onda nam biva jasno da je takav vid emancipovanja žene u najmanju ruku nedovoljan, jer je izveden unutar ideoloških sistema koncipiranih i organizovanih oko simboličkog središta maskuline kulture. Istovremeno, nije suvišno još jednom napomenuti da se paradoksi emancipacije u ovom romanu mogu (ili moraju?) razumeti u kontekstu opšte zablude koju pronosi ovaj pokret odlučivši da svoju nezavisnost gradi sredstvima i načinima koje nanovo afirmiraju sistem i njegovu normu.

Iako je život žene u prvom planu ovog romana, ipak se u podlozi priče o njenoj emancipaciji očitava jedan, čini se, presudniji proces: raslojavanje patrijarhalno-feudalnog životnog obrasca. Istorijsko-društvena scena ovde se zapravo ispisuje u podlozi sentimentalno-romantične priče o ženskoj duši, čime se, naravno, ne umanjuje didaktički učinak romana. Naprotiv, raslojenost i destrukcija jednog životnog obrasca dobijaju svoj puni smisao kada se postave i opišu u dimenziji isto tako dezintegrisane ženske svesti. Pri tome se ženskost funkcionaliuje u smislu prezentiranja različitih društvenih/socijalnih/klasnih svisti predstavljenih unutar ljubavnih priča Minke Zuhrić, begovice i njene učiteljice Line Jagdićeve. Tako, recimo, Minkina spiritualno-imaginarna ljubav, potražujući idealnog muškarca, neprestano gubi bitke sa dinamičnom prirodom novog vremena, dok izneverenim idealima disciplinuje Lina trijumfuje u eri pozitivističkog ekonomisanja vremenom i emocijom.

Iskazana u sentimentalno-romantičarskom dekoru čežnje, sanja i ljubavnih jada, Minka ne odstupa od modela pasivne (patrijarhalne) devojke koji se bio ustalio u književnosti preporodnog perioda. Ona bi u tom kontekstu bila autentičan primer klase u propadanju, jer je njena životna priča postavljena tako da, usprkos momentima intelektualnog zrenja, očitava dezintegrisanu, nestabilnu svest. Imamo li na umu činjenicu da je onovremeni roman u osnovi podučavao pravilnoj društveno-političkoj orijentaciji, jasno je da se, u ovom slučaju, tragičnim ishodima Minkinog ljubavnog života - simbolizuje istorijska istrošenost begovske aristokratije kojoj ona pripada.

Suprotno Minki, Lina Jagdićeva je utelovljenje realne žene. Njen kontakt sa društvenom stvarnošću je neposredniji, što joj na kraju omogućava i status koji kao učiteljica zauzima. Dok Minka nestaje u izmaglici sanja i slutnji, uživajući više ideju ljubavi nego njeno konkretno ispunjenje, Lina je suočena sa istinskim emocijama i strastima. Mada je i njen život obeležen potragom za pravom ljubavlju, može se reći da su Linina iščekivanja realnija. Naravno, njena iskušavana emocija sasvim je razumljiva ukoliko je poistovetimo sa namerom da se nasuprot aristokratskom principu užitka za kojim traga Minkin soj, postavi princip svrhovitosti koji zagovara stasavajuća građanska klasa. Stoga će, na kraju, evolucija Lininog ljubavnog iskustva biti zaokružena majčinstvom.

Ljubavi se sada, u kontekstu građanskog prakticizma, daje sasvim druga dimenzija: reproduktivna. Činjenica da se Lini tek kad postane majka usađuje osećaj moralne odgovornost - otkriva tendenciju da se majčinstvu da određeni politički značaj, budući da, kako vidimo na ovom primeru, ujedinjuje pragmatičnu ženstvenost sa pragmatičnošću građanskog morala. Ideja svrhovite ljubavi u romanu je eksplicirana govorom Nadi-begovog prijatelja doktora Stramma kojeg bismo mogli razumeti kao navjestitelja te nove etike.

Stari sveštenici su držali svako uživanje i sve što pogoduje čoveku grehom, pa u tom bi se mogla i ljubav tumačiti. Samo takvu ljubav; naime odnos čoveka i žene smatrao bi dozvoljenim, koji bi bio izvan niskih i sebičnih zabluda. Popunjavanje ljudstva, a ne stvaranje truleža - stvaranje generacija, a ne dekadencu čoveka, - treba biti žena. Takvu je ženu bog stvorio.

Budući da se roman završava prizorom bračne idile učiteljice Line i trezvenog, obrazovanog Bešćet-bega, možemo zaključiti da se političko-istorijske dimenzije ovog teksta iscrpljuje u propagiranju ideje građanskog društva. Naročito ako imamo na umu da junakinja priče - Minka, kao i ostali akteri oronulog feudalno-begovskog sveta, nestaje sa scene.

Možemo li, na kraju, roman koji ženino prisustvo u istoriji nanovo ispisuje u zapletima ljubavne priče, likom junakinje koja gubi sve bitke - umire negde na fronti, smatrati romanom o emancipiranoj ženi? Naravno da ideja o emancipaciji postaje upitna kad se gradi unutar priče koja uspostavlja istorijske modalitete muškarac-žena, odnosno javno-privatno. Raspored likova u romanu, pri tome nedvosmisleno otkriva stereotipnu podelu uloga prema kojoj muškarac (Sahur-beg, Bešćet-beg ili Bahri-beg) funkcionišea kao biće istorije, politike i umetnosti, dok žena prisustvo u tom ekskluzivnom prostoru osigurava tek sledeći muškarca.

U akcijama koje poreduzima Minka, a koje bi nas trebale uveriti u njenu emancipovanost, očitavamo jedino predrasudu prema kojoj je ženski princip, odnosno podložan, jer mu je temeljna funkcija da sledbeničkom ulogom omogući (r)evoluciju. Inače, u osnovi ona ostaje biće izolovano kompleksnim unutrašnjim životom, koji je snažnije određuje ali povremeni izleti u istoriju. Ilustrativno je i to što žena u ovom romanu ne poseduje svoj prostor. Ona je jednostavno ispisana u okvirima njene emotivne egzistencije: da bi sve ostale znamenke prisutnost - izgubila. Minka, na primer, živi unutar poseda kojim raspolažu drugi, domovinu usvaja posredstvom muža a kao svet markira se nizom sanjarija i maštarija. Lina živi u međuprostoru avanture, bivajući tamo gde je nosi želja za sigurnošću. Upravo u tom opredeljenju na ženskost koja se registruje u apstrakciji ljubavnih doživljaja, nalazimo osnovno protivrečje nastojanju da se Minkinim likom reprezentuje identitet nezavisne žene. Pitamo se može li žena biti emancipovana, ako njena svest i emocija (duša?) još uvek projektuju folklorno-sentimentalnu viziju života, koliko je i njen lik odraz istih tradicionalnih predstava o ženi.

Mada bismo mogli pomisliti da je Lina blizu emancipacije - njen lik je podjednako kao i Minkin uklopljen u moduse tradicionalnog viđenja žene. Jer, iako osenčena atributima intelektualke, ona pridobija jasan i konačan identitet tek kada postane majka. Do tada, ona je prepuštena ljubavnoj avanturi i flertu, raspolućena između strastvene ljubavnice i nestabilne intelektualke. U oba slučaja identitet žene konstruisan je i prezentovan prema ustaljenim modalitetima ženskog, produciranih u kulturološkim standardima društva.

U kolikoj meri tekst oslobađ" ženu uviđamo i na osnovu činjenice da je priča o njoj uglavnom ispričana glasom superiornog pripovedača unutar kojeg su asimilirane perspektive drugih o Minki, a ponajmanje njen glas. Da budemo precizniji, Minki je retko ponuđena prilika da govori, a samim tim i misli. Između nje i onoga što izražava posreduje pripovedač. Pri tome, spomenuti pripovedni glas identifikuje se sa glasom kolektiva/čaršije kao navodnih svedoka priče o Minki, Nadi-begu i Lini. Sve se, dakle, svodi na činjenicu da je projekt emancipacije zapeo unutar tradicionalno projektovane slike o ženi kojoj se nije mogao odupreti. Istovremeno, ideja emancipacije gubi se u intenzitetu tragičnog kraja koji svojom transparentnošću čini da roman ostane prosvetiteljski više u smislu zagovaranja prozapadnjačke orijentacije bosanskohercegovačke kulture (politike?), ali u primeru ženske revolucije.